Pokrenut je projekat “OkO ulice” (http://www.okoulice.com/), program koji  putem foto radionica i izložbi radova na nov način utiče na socijalno uključivanje i osnaživanje dece koja žive i rade na ulici.

Inicijator projekta je Asocijacija Fotografskih Autora (AFA) nova, mlada organizacija koja okuplja fotografske autore u Srbiji, dok je Centar za integraciju mladih (CIM) kao osnivač “Svratišta za decu ulice” partner projekta. Rad CIM-a je već 7 godina usmeren na uključivanje dece koja žive i/ili rade na ulici u društvo.

Projekat “OkO ulice” pokrenuli smo, dakle, kako bismo dodatno mobilisali mlade iz marginalizovanih grupa i pružili im priliku da svoj doživljaj ulice, rada i života pretvore u svojevrsne umetničke fotografije. Mladima koji svakodnevno provode vreme na ulici profesionalci iz Asocijacije fotografskih autora pružili su obuku iz oblasti fotografije, data im na korišćenje fotografska oprema, i dobili su svu neophodnu podršku tokom 6 nedelja, koliko je trajalo fotografisanje. Najbolje fotografije nastale ovim putem biće izložene na uličnoj postavci, a po završetku projekta i ponuđene na prodaju na donatorskoj izložbi.

Verujemo da ovaj projekat ima i šire implikacije koje dodatno mogu da se nadograđuju. Za početak, nadamo se da ovo biti odlična prilika da našim sugrađanima pomognemo da na drugi način vide decu koja su uključena u život i-ili rad na ulici, koja su većinom iz romske populacije.

Ova galerija fotografija je autorsko delo polaznika projekta, Mirka. On je fotografisao svoje selo u blizini Kovačice, banatskog mesta poznatog po školi naivnog slikarstva. Mirko je pokazao talenat za fotografisanje, uspeo je da nam u par fotografija predstavi svoje selo, svoje rođake i komšije, svoj dom.

(…)

Fotoblog “OkO ulice, Mirkovo selo” Dragana Kujundžića u celini možete pogledati na Blogu o socijalnom uključivanju.

I pored svih prednosti u vidu prirodnih lepota koje Donju Toponicu čine posebnom, velika rupčaga u samom selu, činila ga je ruglim. Katkad se izlije Južna Morava i sa sobom donese svakojaki otpad. Kada se pak voda povuče, ostane žablji hor, uginule ribe i milijardu komaraca. Takvo stanje na ovoj lokaciji je bilo jako interesantno za meštane i sve prolaznike, pa im se učinilo kao pogodnim za odlaganje otpada. Tako, godinama se taložilo sve i svašta, a korov je sve više rastao. Često se mogu videti ovčice kako, ne znam ni sam šta, ali nešto pasu…

Ovo je bio urgentan problem pa smo to videli kao naš prvi zadatak ka cilju da našu zajednicu učinimo lepšom, zdravijom, boljom…

Odmah smo se obratili tadašnjem Savetu građana za podršku i pomoć. Predložili smo da to sve očistimo i zasadimo zelenilo. U međuvremenu smo izguglali konkurs Opštine „Milion stabala“. Dobili smo odgovor: „Pa je l’ ste vi normalni? Šta će nama milion stabala!?“ Očito, njihovu podršku nismo imali.

Ideja je bila da se na tom mestu, na mestu divlje deponije, napravi park za decu, jer najmlađi zaista nisu imali mesto za igru u selu.

Bili smo istrajni i uporni. Srećom naletesmo na konkurs Centra za razvoj civilnog društva „Protecta“ koji je nosio naziv „Akcija mladih za bolju zajednicu“ pa smo aplicirali i prošli. Nakon tri modula na kojima smo detaljno učili kako se piše projekat i uopšte o civilnom sektoru, naša ideja, nazvana „Oboji zeleno“, prošla je i dobili smo grant od 500 evra za realizaciju iste.

S obzirom da smo to radili maja 2008. godine, baš nekad pred izbore, od komšija, prolaznika  i ostalih meštana dobijali smo epitete da smo žuti, plavi… To, na kraju krajeva, i nije bilo tako loše, jer smo zahvaljujući ovim problemom napravili svoj brend: zeleno-žuta boja i vesela nasmejana kobrica koja čuva prirodu. Tako, postali smo i ostali sami svoji.

Ubrzo, shvativši naše nastojanje za boljom zajednicom, pridružiše se lokalna  preduzeća, trgovinske radnje, pa čak i Opština, ali i veliki broj meštana koji su se konstantno uključivali u fizičke aktivnosti, donosili sokove i hranu za volontere…

(…)

Tekst “Od deponije do parka” Milana Stojiljkovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

Da li da počnem od toga šta filantropija – nije? Nije filatelija, nije filologija, nije fitologija. Filantropija je, prema svojoj najjednostavnijoj definiciji, sve što radiš u svom okruženju (i šire) da život učiniš boljim. Bilo da filantropiju nazivate brigom o drugima, očuvanjem zajednice, čovekoljubljem, suštinski govorite o jednoj istoj stvari  – o davanju za opšte dobro, o želji da se angažujete, aktivirate, doprinese nekoj promeni na bolje. Filantropija je dostupna svima, pojedincima i kompanijama, organizacijama i institucijama. Svako od nas poseduje dvostruki potencijal da ulaže u opšte dobro, kao pojedinac i kao deo organizacije ili kompanije. Potencijal ostaje samo to – mogućnost da se nešto uradi ukoliko ga neka iskrica, neka varnica, ne podstaknu da se ostvari. A kada jednom počne da se ostvaruje, granice više ne postoje.

Uvek insistiram na tome da je karakter filantropije strateški, i da filantropija nije milostinja. Ne mislim da ad hoc akcije pomoći ugroženima ili bolesnima nemaju svoju važnost. Onome kome je pomoć potrebna treba uvek i bez zadrške pružiti podršku. Ali snaga filantropije leži upravo u tome što je njen ciklus u biti jednostavan – postoji potreba, postoji moguće rešenje, postoji jedna osoba ili više njih koje pokreću na akciju. Ta akcija se potom ponavlja na dobrobit tih osoba i njihovih komšija, saradnika, sugrađana. Svi osećaju korist od svog angažovanja, svi žele da što duže uživaju u plodovima svog filantropskog delovanja, čak i oni sumnjičavi polako uviđaju da novi park, popravljeni Dom kulture, internet gde ga nije bilo ili multimedijalna učionica za decu mogu da budu samo početak.  Na ovaj način se ideja filantropije, kao uostalom sve jednostavne i dobre ideje, širi i raste.

Filantropski način razmišljanja je suštinski progresivan način razmišljanja. On podrazumeva da nećete sedeti skrštenih ruku dok se gomila otpad u vašoj blizini, dok se udruženje čiji su korisnici osobe sa intelektualnim teškoćama bori da obezbedi Dnevni centar, dok deca iz nefunkcionalnih porodica besciljno tumaraju gradom u potrazi za sigurnim kutkom. Filantrop u nama će svoj lični interes umeti da spoji sa javnim interesom. Da, imate pravo da birate – ako volite životinje, potražite udruženje kome će vaš novac, vreme ili materijalna dobra dobro doći u borbi za prava životinja. Podržite grupu mladih koja je odlučila da u vašu zajednicu unese malo više kulturnih sadržaja. Ne zatvarajte oči i uši pred vestima o zlostavljanim osobama, već angažujte one resurse koje imate kako biste sprečili nasilje. Uključite se u život svoje zajednice, saznajte šta se u njoj događa, kakvi su izazovi života u takvoj sredini, šta je zajednici potrebno i šta vi možete da učinite. Filantropija je kao domino efekat-jedan aktiv(ira)ni građanin podstiče drugog, jedna razvijenija zajednica vuče drugu, na dobrobit svih.

(…)

Tekst “Filantropija – čik pogodi!” Ksenije Graovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

(…) Marginalizacija i pitanje socijalne isključenosti pored ekonomske podrazumeva i političku, kulturnu i druge oblasti društvene neprivilegovanosti. Beskućništvo predstavlja krajnji oblik društvene isključenosti. Veoma malo se govori o ovom problemu i ne postoje istraživanja koja bi tačno utvrdila rasprostranjenost ove pojave. Nezvanično se procenjuje da u Srbiji živi oko 20000 beskućnika/ca, od kojih je samo u Beogradu oko 2000, od čega 600 dece.

Mladić Bojan Radanov, koji se “našao na ulici” nakon što je postao punoletan, ovako je opisivao svoju situaciju: “Ne postoji nijedno mesto za nas koji smo stariji od 18 godina. Za Vasu Stajića (Zavod za vaspitanje dece i omladine) je kasno, a za penzionerske domove smo premladi. Kad sam napunio 18 godina, probudili su me jedno jutro i rekli da idem. Jedan profesor mi je dao 250 dinara. Od tada živim u ovoj rupi… Na ulici sam. Dve godine sam čekao samo na ličnu kartu. Dok je nisam imao osam puta su me vodili u Padinjak (Kazneno-popravni zavod) zato što je nemam.” (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-12-01-2008/mi-smo-ko-mrtvaci)

Razlozi za izolovanost i marginalizaciju određenih društvenih grupa i pojedinaca, uvek su višeslojni, složeni i međusobno zavisni. Ove osobe imaju malu kontrolu nad svojim životima i nad dostupnim resursima, a zavisnost od drugih (npr. socijalnih institucija ili drugih ljudi) samo doprinosi njihovoj dubljoj izolaciji. Pored neostvarenog prava na stanovanje, beskućnici/ce ne ostvaruju ni druge elementarne potrebe i prava na dostojanstven život.

Mladi ljudi koji žive i/ili rade na ulici kako prohodaju već su uključeni u neki oblik rada. Međutim, najčešće su to poslovi koji pre svega ne odgovaraju uzrastu, nisu u zaštićenom i bezbednom okruženju, zarada je neadekvatna u odnosu na napore koji se ulažu (mala i/ili neredovna), rade neprijavljeni i ono što je posebno važno za njih – rade bez strukture i perspektive. Dalje, neretko je to prinudni rad – deca i mladi su često prisiljeni od strane odraslih da rade određeno vreme i/ili da zarade određenu sumu novca. Postoje slučajevi i kada ta prisila nije direktna ali se pretpostavlja da je dete/mlada osoba odrasla u okruženju koje je insistiralo da se on/a od ranog uzrasta (nekada i od 4. godine života) samostalno angažuje na prihodima za porodicu. Nakon 10 godina takvog života, mlada osoba apsolutno smatra da je to njena/njegova obaveza prema porodici. Istovremeno, ta deca nisu uključena u školski sistem, što dalje znači da im je onemogućena donekle sigurna životna perspektiva u smislu pronalaženja posla koji bi ih materijalno obezbedio.

(…)

Tekst “Čija su odgovornost deca ulice?” Nikolete Kosovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

“Romkinja si i studiras?! Svaka ti čast.” Često nailazim na ovakve komentare koji mi ni malo ne imponuju. Biti romske nacionalnosti, na žalost i dalje predstavlja pripadnost društvenoj margini.

Iako sa niskom stopom obrazovanja, romsko društvo nudi mnoštvo budućih kao i kvalifikovanih lekara, advokata, menadžera, ekonomista, inženjera… Ovakvi ljudi su u senci i često nisu društveno prihvaćeni zbog svoje nacionalne pripadnosti, pa je to upravo jedan od razloga što mladi, obrazovani Romi i Romkinje neće otvoreno govoriti o svojoj nacionalnoj pripadnosti. S druge strane su oni romski studenti koji daju sve od sebe da ukažu na važnost nacionalnog identiteta, koji otvoreno govore o svom poreklu i time osvetljavaju obraz svojoj naciji.

Biti student sa sobom nosi određene čari, ali često te čari mnogi romski studenti nikada ne osete. Studiranje je danas veoma skupo, može se reći pravi luksuz. Nekada nije dovoljna samo volja i odlično predznanje, neophodan je i novac. Da bi rešila ovaj problem, Vlada Srbije je uvela afirmativne mere pri upisu Roma i Romkinja na željene fakultete. Iako nedovoljno efikasan i ažuran, ovaj sistem je doprineo povećanju broja akademskih građana romske populacije. Međutim, mnogi mladi Romi i Romkinje nisu obavešteni o pravu na besplatno fakultetsko obrazovanje, pa ga samim tim i ne koriste. Često se afirmativne mere zloupotrebljavaju, tako što se na fakultete upisuju studenti većinskog stanovništva kao pripadnici romske nacionalnosti.

Ali siromaštvo i diskriminacija svakako nisu jedini problemi sa kojima se susreću mladi Romi i Romkinje. Prema istraživanjima koje su sproveli članovi Udruženja mladih Roma Srbije, osnovni problemi mladih Roma i Romkinja vezani su za aktivizam i participaciju, romski nacionalni identitet, bezbednost i slobodno vreme.

(…)

Tekst “Studenti sa margine” Emanuele Stanković u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

U Srbiji je oko 40% stanovništva radno sposobnog uzrasta neaktivno. U isto vreme, 29% Evropljana nalazi se daleko od tržišta rada. U pitanju su ljudi koji se nalaze u radnom uzrastu, ali iz određenih razloga ne samo da nisu zaposleni, već čak i ne traže posao. Neaktivno stanovništvo u društvu se može uporediti sa bilo kojim neiskorišćenim resursom koji se ne koristi niti obnavlja. Slika koja donekle može da opiše fenomen neaktivnosti u društvu jeste slika firme koja broji 100 ljudi, od kojih njih 40 iz nekog razloga ništa ne radi. To je slika ljudi koji prate dešavanja u radnom procesu firme, ali ni na koji način ne utiču na unapređenje produktivnosti i radnog procesa.

Postoje brojni razlozi zbog čega neki pojedinci ili pojedinke ne učestvuju u tržištu rada. Umesto sveta rada oni mogu brinuti o nekom članu svoje porodice (bilo starom ili mladom), ili ostvariti pravo na penziju (preko 55 godina starosti se neaktivnost naročito povećava), mogu biti bolesni ili sa invaliditetom. Takođe, oni mogu pohađati školu, ili verovati da je posao nemoguće naći. Jedan broj neaktivnih jednostavno ne želi da radi, ili je pak demotivisan da radi.

U nekim situacijama radnu neaktivnost neke grupe ne treba posmatrati kao nužno nepoželjnu stvar za društvo (naprotiv, nekada neaktivnost može biti poželjna). Na primer, mladi između 15. i 24. godine mogu biti neaktivni jer se školuju, a relativno visoka neaktivnost žena u periodu između 25. i 34. godine može biti posledica njihovog povlačenja sa tržišta rada zbog obaveza brige o deci.

Ipak, procenat neaktivnosti u Srbiji je znatno iznad proseka zemalja članica Evropske unije, gde je prosečna neaktivnost oko 27%. Zbog čega je neaktivnost u Srbiji u proseku  za 50 procenata veća nego u EU?

(…)

Tekst “Prioritet: povećanje radne aktivnosti stanovništva” Žarka Šunderića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

Prva grupa od osam polaznika, štićenika ustanove “Svratište za decu ulice”, od ponedeljka će učestvovati u radionicama na kojima će moći da nauče osnove fotografije. Nakon radionica, predviđeno je da stečeno znanje primene tako što će u vidu foto dokumenta predstaviti svoje viđenje sveta koji ih okružuje, motiva koji njima budu zanimljivi, bez unapred zadatih tema.

Inicijator projekta je Asocijacija Fotografskih Autora (AFA) nova, mlada organizacija koja okuplja fotografske autore u Srbiji, dok je Centar za integraciju mladih (CIM) kao osnivač “Svratišta za decu ulice” partner projekta. Rad CIM-a je već 7 godina usmeren na uključivanje dece koja žive i/ili rade na ulici u društvo.

Projekat “OkO ulice” pokrećemo, dakle, kako bismo dodatno mobilisali mlade iz marginalizovanih grupa i pružili im priliku da svoj

doživljaj ulice, rada i života pretvore u svojevrsne umetničke fotografije. Mladima koji svakodnevno provode vreme na ulici profesionalci iz Asocijacije fotografskih autora pružiće obuku iz oblasti fotografije, biće im data na korišćenje fotografska oprema, i dobiće svu neophodnu podršku tokom 10 nedelja, koliko je predviđeno za fotografisanje. Najbolje fotografije nastale ovim putem biće izložene na uličnoj postavci, a po završetku projekta i ponuđene na prodaju na donatorskoj izložbi.

Isto tako, “OkO ulice” pokrećemo u želji da se  fotografija uvede kao način skretanja pažnje zajednici na decu koja žive i/ili rade na ulici, samim tim i da se otvori novi pristup socijalnoj inkluziji ove dece. Projekat je zasnovan na ideji da se korisnicima programa socijalne inkluzije pruži mogućnost da uzmu aktivniju ulogu, da zapravo preduzmu veću inicijativu prilikom uključivanija u društvo. Na taj način, oni kao krajni korisnici programa postaju aktivni učesnici, pošto im je sada omogućeno da se vizuelno izraze na kreativan i efikasan način. Da po prvi put sami ispričaju svoje životne priče i prikažu svoje viđenje okruženja. Svaki od polaznika radionice dobija i neophodno sredstvo, mobilni telefon sa dobrim foto karakteristikama ili digitalni foto aparat, koji treba da im posluže da fotografišu svoju svakodnevicu, da nam predstave grad viđen njihovim očima.Verujemo da ovaj projekat ima i šire implikacije koje dodatno mogu da se nadograđuju. Za početak, nadamo se da ovo biti odlična prilika da našim sugrađanima pomognemo da na drugi način vide decu koja su uključena u život i-ili rad na ulici, koja su većinom iz romske populacije.

Projekat “OkO ulice” za sada su podržale kompanije Telekom Srbija i Comtrade, a očekujemo da nam se tokom projakta pridruže i druge kompanije koje  u svojim društveno odgovornim aktivnostima  sprovode programe podrške marginalizovanim grupama.

Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj – Dodela sredstava za poboljšanje uslova rada u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u 2012. godini;

Delegacija Evropske Unije u Republici Srbiji – Civil Society Facility Serbia Programme;

IPA – program prekogranične saradnje Mađarske i Srbije – Treći poziv za prikupljanje predloga projekata HUSRB/1203

Više informacija o ovim i drugim fondovima koji stoje na raspolaganju privredi, opštinama i NVO možete pronaći na: www.naled-serbia.org/compendium

Kontakt: 011 3347 634, naled@naled-serbia.org, www.naled-serbia.org

Više informacija o ovom projektu možete pronaći: http://www.equied.ni.ac.rs/

Kontakt: Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, tel: (+381) 18 257-526,  e-mail: info@equied.ac.rs

„Cilј оdržаvаnjа trеćеg Sајmа ОCD-а је pоdsticаnjе grаđаnа nа аktivizаm krоz prikаzivаnjе rаdа i prојеkаtа оrgаnizаciја civilnоg društvа. Pоsеbnо pоzivаmо udružеnjа dа iskоristе mоgućnоst dа u оkviru prаtеćеg prоgrаmа prеdlоžе dоgаđаје kојi ćе uklјučiti Bеоgrаđаnе i skrеnuti pаžnju nа tеmе оd znаčаја zа rаzvој grаdа“ rеkао је Dаnkо Runić, dirеktоr Аgеnciје zа еvrоpskе intеgrаciје i sаrаdnju sа udružеnjimа.

Prаvо učеšćа nа Sајmu imајu udružеnjа i оstаlе nеprоfitnе оrgаnizаciје rеgistrоvаnе nа tеritоriјi grаdа Bеоgrаdа, а učеšćе nа Sајаmu је bеsplаtnо zа svе izlаgаčе. Rоk zа priјаvu је bio do 25. аprila 2012. gоdinе. Za više informacija možete se obratiti Nemanji Rankoviću, Agencija za evropske integracije i saradnju sa udruženjima, tel: 7157-357, e-mail: nemanja.rankovic@beograd.gov.rs